У борби за равноправност Афроамериканаца у САД користио је методе ненасиља и грађанске непослушности. 4. априла 1968. у Мемфису га је убио Џејмс Ерл Реј, пред почетак промоције „Кампање сиромашних“, коју је покренуо почетком те године. Добитник је и Нобелове награде за мир 1964. године.
Сматра се једним од најбољих говорника у историји Сједињених Држава. Његови говори и проповеди попут „Волите своје непријатеље“ и „Имам сан“, данас су баштина не само Американаца већ и целог човечанства. Заједно са говорима Махатме Гандија и делом Толстоја „Истина Божија је у теби“, постали су манифест ненасилне борбе за људска права.
Мартина Лутера Кинга је постхумно, 1977. године, одликовао председник Џими КартерПредседничком медаљом слободе. Од 1986. године се у САД обележава дан посвећен њему, а 2004. године му је постхумно додељена конгресна Златна медаља. Иако за живота оспораван и критикован од стране режима (ФБИ га је пратио и прислушкивао) и својих сународника (Малколм Икс и Црни пантери били су за револуционарну борбу) постао је један од симбола САД и афроамеричке заједнице. Данас око 730 већих и мањих градова у САД има улицу која носи његово име.
Биографија
Младост и школовање
Мартин Лутер Кинг је рођен као средње дете у свештеничкој породици. Његови родитељи, истоимени отац Мартин Лутер Кинг и мајка Алберта Вилијамс Кинг су имали троје деце, најстарију Вили Кристину Кинг, Мартина Лутера Кинг и најмлађег сина Алфреда Даниела Вилијамса Кинга. Кинг је Ирско порекло по свом прадеди.
Мартин Лутер Кинг је растао поред цркве и учествовао у активностима поред цркве. Са 10 година је са црквеним хором у Атланти1939. године наступио на премијери филма „Прохујало с вихором“. Још као дете, размишљао је о хришћанству и ономе што оно проповеда. Његова скептичност коју је у почетку имао према многим хришћанским тврдњама се огледа и у томе што је као тринаестогодишњак у Недељној школи порицао телесно васкрсењеИсуса Христа. Међутим, временом је закључио да Библија садржи „многе дубоке истине од којих се не може побећи“ и одлучио да се упише на богословију.
Одрастајући у Атланти, Кинг је похађао средњу школу „Букер Т. Вашингтон“ (енгл.Booker T. Washington High School). Прескочивши прву и четврту годину, превремено је уписао Морхаус Колеџ (енгл.Morehouse College) са петнаест година, а да није формално ни завршио средњу школу. Године 1948. је на Морхаусу дипломирао из социологије, да би се одмах уписао на Крозер Теолошку Богословију у Честеру, у Пенсилванији, где је након три године дипломирао из богословља.
Дана 18. јуна1953. Кинг се оженио Коретом Скот у кући њених родитеља у њеном родном граду Хејбергеру (Heiberger) у Алабами. Њих двоје су имали четворо деце - Јоланду, Мартина Лутера III, Декстера Скота и Бернису. Након тога је започео своје докторске студије из систематичне теологије на Универзитету у Бостону, да би 5. јуна1955. докторирао филозофију са дисертацијом „Упоређивање концепције Бога у размишљањима Паула Тилича и Хенри Нелсона Вимана" ("A Comparison of the Conceptions of God in the Thinking of Paul Tillich and Henry Nelson Wieman"). Осамдесетих година 20. века, између двадесет и тридесет година након његовог докторирања, истрага је утврдила да су делови његове дисертације плагирани и да се Кинг понашао непрописно, али да његова дисертација и даље „даје интелигентан допринос науци“.
Каснији живот
Кинг 1955. године започиње промоцију на пољу систематичне теологије. Исте године је предводио протестне акције у оквиру Бојкота аутобуса Монтгомерија подстичући људе да акције остану ненасилне. Следеће године бива ухапшен, јер је возио 30 mi (48 km) на сат у зони где је дозвољено возити 25 mi (40 km) на сат. Те године је 30. јануара извршен и бомбашки атентат на његову кућу. Две године касније, 1958. године, изашла је његова прва књига „Корачати према слободи“ ("Stride Toward Freedom"), у којој је он описао своја сећања на овај бојкот.
Јужноисточна хришћанска конференција о вођству
Кинг је 1957. године номинован за првог председника Јужноисточне хришћанске конференције о вођству (Southern Christian Leadership Conference), организовану од стране афроамеричких свештеника. Током ове године, за коју су демонстрације биле типичне, Кинг је пропутовао 780 хиљада миља и одржао 208 говора.
Такозвани Марш на Вашингтон је одржан 28. августа1963. на Линколн Меморијалу, када се окупило 250 хиљада људи испред којих је Кинг одржао познати говор „Ја имам сан“ ("I have a dream"). 1963. године Кинг бива проглашен „Човеком године“ од стране Тајм Магазина (Time Magazin).
Нобелова награда
Под именом „Зашто не можемо да чекамо“ ("Why We Can't Wait") Кинга је 1964. године објавио своју другу књигу, да би исте године посетио председника западног Берлина, Вилија Бранта, као и Папу Павла VI 14. октобра 1964, са својих тридесет пет година, постао до тада најмлађи носилац Нобелове награде свих времена.
Марш од Селме до Монтгомерија
Кинг се следеће године успешно регистровао као учесник на изборима у Селми, у Алабами. Међутим, у фебруару Кинг поново доспева у затвор, након што је демонстрирао против дискриминације црнаца при регистровању на учешће у изборима. Успео је да се сусретне са председником Линдоном Б. Џонсоном и другим важним личностима и с њима разговара и о изборном праву за црнце. Заједно са 3.200 људи Кинг је учествовао је у маршу од Селме до Монтгомерија.
Атентат и крај живота
Мартин Лутер Кинг је убијен у Тенесију, у Мемфису, 4. априла1968. године, након што је на њега Џејмс Ерл Реј извршио атентат. Кингов рођендан се први пут слави као национални празник 20. јануара 1968. године.
Као хришћанском свештенику, његов главни утицај је био Исус и хришћанска јеванђеља, која је готово увек цитирао у својим верским скуповима, црквеним говорима, и јавним расправама. Кингова вера је била снажно утемељена на Исусовим заповестима: воли ближњега свога као самог себе, воли Бога изнад свега, и воли своје непријатеље, моли за њих и благослови их. Његов ненасилни приступ је такође био базиран на изреци окрени други образ из Беседе о гори, и Исусовом учењу о стављању мача назад на његово место (Matthew 26:52).[тражи се извор] У свом чувеном писму из Бирмингемског затвора, Кинг је позвао на акцију у складу са оним што он описује као Исусова „екстремна“ љубав, и такође је цитирао бројне друге хришћанске пацифистичке ауторе, што је било веома неуобичајено за њега. У другој проповеди, он је изјавио:
"Пре него што сам био вођа за грађанских права, био сам проповедник Еванђеља. То је био мој први позив и даље остаје моје највеће предање. Знате, заправо све шта ја радим у грађанским правима, ја радим јер сматрам да је то део моје надлежности. Немам других амбиција у животу него да постигнем изврсност у хришћанском свештенству. Не планирам да се кандидујем за било коју политичку функцију. Не планирам да радим ништа друго, него да и даље будем свештеник. А оно што ја радим у овој борби, као и многи други, произилази из мог осећаја да се свештеник мора бринути о целокупном човеку."
Ветеран борбе за грађанска права Афроамериканаца, активиста Бејард Растин је био Кингов први регуларни саветник по питању ненасиља. Кингови саветници су такође били бели активисти Харис Вофорд и Глен Смајли. Растин и Смајли потичу из хришћанске пацифистичке традиције, а Вофорд и Растин су студирали Гандијева учења. Растин је применио ненасиље у кампањи путовања помирења током 1940-их, а Вофорд је промовисао гандизам код јужних црнаца од почетка 1950-их. Кинг је иницијалном мало знао о Гандију и ретко је користио термин „ненасиље“ током својих раних година активизма почетком 1950-их. Кинг је иницијално веровао у, и упражњавао самоодбрану, чак је добавио оружје за своје домаћинство као средство одбране од могућих нападача. Пацифисти су саветовали Кинга указујући му на алтернативе ненасилног отпора, тврдећи да би то било боље средство да оствари своје циљеве грађанских права него самоодбрана.
У раздобљу након бојкота, Кинг је написао Корачање према слободи, које садржи поглавље Ходочашће у ненасиље.[тражи се извор] Кинг је изложио његово разумевање ненасиља, који настоји да освоји противника у пријатељство, уместо да га понизи или победи. Поглавље произилази из утицаја Вофорда, и смерница које су Растин и Стенли Левисон пружили, као и њиховог непосредног доприноса тексту.[тражи се извор]
Инспирисан успехом Гандијевог ненасилног активизма, Кинг је „дуго времена ... желео да оде на путовање по Индији“. Уз помоћ Хариса Вофорда, Америчког одбора пријатељских услуга, и других поборника, он је био у могућности да финансира путовање априла 1959.[тражи се извор] Пут у Индију је утицао на Кинга, продубљујући његово разумевање ненасилног отпора и његову посвећеност америчкој борби за грађанска права. У радио обраћању направљеном током његове задње вечери у Индији, Кинг је изјавио, „Од када сам у Индији, ја сам уверенији него икад раније да је метода ненасилног отпора најпотентније оружје доступно потлаченим људима у њиховој борби за правду и људско достојанство“.
Имам сан
Најпознатији говор Мартина Лутера Кинга, одржан 28. августа1963. године, у оквиру Марша на Вашингтон за послове и слободу, који представља једно од највећих окупљања људи у америчкој историји.
... Мој сан је да на црвенкастим пропланцима Џорџије, једног дана за столом братски седе синови некадашњих робова и синови некадашњих робовласника. Мој сан је да Мисисипи, држава која гори од неправде, једног дана постане оаза слободе и правде. Мој сан је да моје четворо деце (Јоланда, Бани, Декстер Скот, Мартин III) једног дана живе у земљи где ће људи о њима судити не на основу боје коже, већ на основу њиховог карактера... Истину по којој смо сви створени једнаки, не треба доказивати... Имам још један сан. Он је дубоко укорењен у америчком сну. Сањам да ће ова нација једнога дана устати како би уживала у снази својих чланова. Имам сан...
Дела
A comparison of the conceptions of God in the thinking of Paul Tillich and Henry Nelson Wieman. Dissertation, 1955
Stride Toward Freedom: The Montgomery Story. 1957 (deutsch: „Schritte zur Freiheit: Die Montgomery Story“). Englischer Reprint (Taschenbuch) Beacon Press. 2010. ISBN978-0-8070-0069-4.
The Trumpet of Conscience (1967). Deutsche Übersetzung: Aufruf zum zivilen Ungehorsam.. Econ, 1. izdanje. 1969 (. 1993. ISBN978-3-612-26036-9.)
Aufruf zum zivilen Ungehorsam. Econ-Verlag, Düsseldorf. 1993. ISBN978-3-612-26036-9.
Freiheit. Von der Praxis des gewaltlosen Widerstandes. Brockhaus, Wuppertal. 1982. ISBN978-3-417-20332-5.
Frieden ist kein Geschenk. Von der Kraft der Gewaltlosigkeit. Herder, Wien. 1984. ISBN978-3-210-24776-2.
Ich habe einen Traum. Texte und Reden. Kiefel Verlag, Gütersloh. 1996. ISBN978-3-7811-5777-4.
Wohin führt unser Weg. Chaos oder Gemeinschaft. Fischer, Frankfurt/M. 1969
Филмографија
Dann war mein Leben nicht umsonst – Martin Luther King Dokumentation, 1970, 135 Min., Regie: Sidney Lumet und Joseph L. Mankiewicz
Martin Luther King – Mord auf Staatsbefehl. Dokumentation, 2004, 52 Min., Buch und Regie: Claus Bredenbrock und Pagonis Pagonakis, Produktion: ARTE, ZDF, Erstsendung: 27. Oktober 2004, Inhaltsangabe von arte
^King 1992, стр. 13. sfn грешка: no target: CITEREFKing1992 (help)
Литература
Bennett, Scott H. (2003). Radical Pacifism: The War Resisters League and Gandhian Nonviolence in America, 1915–1963. Syracuse University Press. стр. 217. ISBN978-0-8156-3003-6.
King Jr., Martin Luther; Carson, Clayborne (2005). The Papers of Martin Luther King, Jr., Volume V: Threshold of a New Decade, January 1959 – December 1960. University of California Press. стр. 231. ISBN978-0-520-24239-5.
Garrow, David J. (1981). The FBI and Martin Luther King, Jr. Penguin Books. ISBN978-0-14-006486-5.
Garrow, David (1989). Bearing the Cross: Martin Luther King, Jr., and the Southern Christian Leadership Conference. . Pulitzer Prize. ISBN978-0-06-056692-0.
"James L. Bevel, The Strategist of the 1960s Civil Rights Movement", a 1984 paper by Randy Kryn, published with a 1988 addendum by Kryn in Prof. David Garrow's We Shall Overcome, Volume II (Carlson Publishing Company, 1989).
Glisson, Susan M. (2006). The Human Tradition in the Civil Rights Movement. Rowman & Littlefield. ISBN978-0-7425-4409-3.
King Jr., Martin Luther; Carson, Clayborne; Holloran, Peter; Luker, Ralph; Russell, Penny A. (1992). The papers of Martin Luther King, Jr. University of California Press. ISBN978-0-520-07950-2.
Ayton, Mel (2005). A Racial Crime: James Earl Ray And The Murder Of Martin Luther King Jr. Archebooks Publishing. ISBN978-1-59507-075-3.
Clayborne Carson (ed): The Autobiography of Martin Luther King, Jr. Abacus, London 2000.
Deats, Richard (2008). Martin Luther King. Traum und Tat. Ein Lebensbild. München: Neue Stadt. ISBN978-3-87996-763-6.
Tobias Dietrich: Martin Luther King. Fink, Paderborn 2008 (UTB 3023).
Garrow, David (1981). The FBI and Martin Luther King, jr. New York. ISBN978-0-14-006486-5.
Frederik Hetmann: Martin Luther King. Maier, Ravensburg. 1993. ISBN978-3-473-54099-0. (Jugendbuch)
Martin Luther King sen.: Aufbruch in eine bessere Welt. Die Geschichte der Familie King. Union, Berlin}- 1984
Coretta Scott King: Mein Leben mit Martin Luther King. Mohn, Gütersloh. 1985. 978-3-579-03643-4
Rolf Italiaander: Martin Luther King. Colloquium, Berlin. 1986. 978-3-7678-0674-0
Stanislaw N. Kondraschow: Martin Luther King. Leben und Kampf eines amerikanischen Negerführers. Deutscher Verlag der Wissenschaften, Berlin 1973.
Stephen B. Oates: Martin Luther King, Kämpfer für Gewaltlosigkeit. Heyne, München. 1986. 978-3-453-55140-4
Pepper, William F. (2003). Die Hinrichtung des Martin Luther King. Wie die amerikanische Staatsgewalt ihre Gegner zum Schweigen brachte. Kreuzlingen: Diederichs. ISBN978-3-7205-2405-6.
Presler, Gerd (2005). Martin Luther King jr. Mit Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Reinbek: Rowohlt. ISBN978-3-499-50333-7.
Valerie Schloredt, Pam Brown: Martin Luther King. Amerikas großer gewaltloser Führer, der im Kampf um die Rechte der Schwarzen ermordet wurde. 2. izdanje. Arena, Würzburg. 1990. ISBN978-3-401-04278-7.
Hans Jürgen Schultz: „Ich habe versucht, zu lieben.“ Porträts. Von Menschen, die Frieden dachten und Frieden machten: Martin Luther King, Dietrich Bonhoeffer, Reinhold Schneider, Albert Schweitzer. Quell, Stuttgart. 1988. ISBN978-3-7918-2020-0. (Erstausg. Partisanen der Humanität.)